Bežimo ili trčimo ka?

Ako želiš da trčiš, trči milju ili dve. Ako želiš da proživiš jedan potpuno drugačiji život, trči maratone.

Sedim i pokušavam da napišem tekst sa merom. Priču sa merom koja čitaoca koji nije u trkačkom svetu neće zaplašiti, brojkama i ekstremnim zahtevima koji se nekako uvek nameću kao tema.

Kada spomenem da želim da trčim 50, 100 ili čak i više kilometara u planini, nameće se pitanje:”Od čega ona beži, kakva užasna stvar može da se desi pa da te natera da to uradiš sebi?” Često pokušavam da objasnim da možemo trčati ka nekome ili nečemu. Ali uporno nailazim na stav da ne možeš da ides u susret nečemu a da ne pokušavaš da nešto izbegneš, sa druge strane. Shvatila sam da ljudi žele da čuju da se ekstremnim sportovima uglavnom bave slomljeni ljudi, ljudi kojima se desila neka lična tragedija, ljudi koji se ne uklapaju u svet u kome žive. A priča ima zaista raznih. Ali hajde da se sada fokusiramo samo na ljude koji su po prirodi istraživači, tragači, avanturisti. Ljudi koji nisu izabrali da se time bave samo zato da ne bi radili nešto drugo, već da im je to bio jedini izbor. To su oni koji kažu sebi:”Znam da će biti užasno teško, ali želim da pokušam, želim da osetim gde je moja granica, od čega sam sazdan. Želim da vidim šta se dešava kad nestane jasno vidljiv put, šta se dešava kada pokušavam i ne uspevam i kakav je to osečaj ili kad postignem mnogo više nego što sam se nadao. Želim da osetim šta znači biti izložen, biti stavljen u situaciju u kojoj možda nikad u životu ne bih bio.”Ono šta je jako važno je da sve to učimo upravo u trenutku dok to i radimo, što je i najmoćniji način na koji možemo učiti. Ne znači da neka od tih iskustava neće biti neprijatna i bolna, da nećemo pomisliti da grešimo zato što sebe stavljamo u taj položaj, ne znači da nećemo preispitivati naše odluke na svakom koraku. Ali ponekad pokušati i shvatiti da nešto ne možemo je podjednako važno kao i shvatiti da možemo. Potrebno je da shvatimo da ne možemo uvek biti zaštićeni, i ne treba. Smelost i hrabrost da rizikujemo, da se upustimo u nešto za šta ne znamo šta nas čeka, daje nam mogućnost da to kasnije implementiramo i u ostale životne segmente, zato što smo iz toga naučili.. Hrabrost je osnova integriteta. Trčati u planini, gde se četiri godišnja doba smenjuju u danu, zahteva hrabrost, zahteva veliko dodatno zalaganje. Ali isto tako, kada se nađemo pred životnim problemom koji to isto zahteva, znaćemo šta se od nas očekuje i način kako da rešavamo. A to je suočavanje. To nije bežanje. U planini jedino od sebe ne možeš pobeći i upravo je u tome i stvar. Biti bliže sebi, kroz otkucaje srca i misli koje se u tišini prirode jače čuju. I gurati to telo da radi, jer to najviše i voli. Štetimo mu time što smo ga usporili i ima pravo kada se okreće protiv nas. Nije bitna brzina ali je bitno proci kroz liniju cilja. Proći proces i ne odustati. Ničeg tu ekstremnog nema, potpuno prirodno pratimo telo koje želi i um koji učimo da može. Probajte, mera je ustvari na nama. Mera je osećaj ispunjenosti postignutim. Zagrljaj.

2018-08-25T21:00:46+00:00decembar 16, 2016|0 Comments

Leave A Comment

7 − six =