Moja Šara

60 dana Izazov

Pre tri godine izazov je bilo da sa 1. pretrčanog km. prevalim put do 21. i istrčim maraton. Danas sam prijavila jednu od najtežih planinskih trka. Šarplaninski SkyRace, 33 km sa 2300 visinske i limitom od 6.30h. Tu trku su prošle godine završile samo tri žene. Imam 60 dana, oko 30 treninga da pokušam da 13.08. ostvarim jedan od svojih snova. Po prvi put sam zatražila savete vezano za plan treninga, ishranu i hidrataciju. Dragi prijatelji ce mi pomoći vezano za brdske treninge. Iskreno se nadam da će i neko od vas biti inspirisan da ovog leta sebe izazove da ostvarite neki od snova.

Dan 1

Jedini način da glava ostane čista u nekim teškim periodima u životu, je da je zamoriš koracima. Brzim koracima, odlučnim koracima. Trčanje mi je tih par meseci značilo život, u bukvalnom smislu te reči. Kada se cepa sve sto si do tada smatrao jedinim mogućim životom, onda ti treba nesto dovoljno jako da te drži čvrsto na nogama. Ako imaš priliku da korake koje tada praviš, praviš u prirodi, dobijaš jednu svojevsnu analizu i zaranjanje sve dublje i dublje u sebe. Otud brdsko hodanje i trčanje, otud tolika ljubav prema prirodi kao najvećem učitelju. Učis da stupiš u dodir sa tišinom u sebi, ali na aktivan način. Ja ne izazivam sebe da napredujem zato sto želim da u četrdesetim postanem vrsni sportista. Ja postavljam sebi ciljeve koji su malo dalje od tačke koju mogu jasno da vidim i taj put koji prolazim je ustvari borba sa strahovima, radost spoznaje novootkrivenog sebe i vera. Vera pruža vidik. Ništa nije od snažnijeg uticaja na decu od neproživljenog života roditelja, rekao Jung. Ja se u potpunosti slazem sa tim. Učim da živim u prirodi, da imam aktivno i artikulisano telo i na vreme decu uputim ka tim vrednostima. Jer to je temelj iz koga ce nići čvrsto utočište i dom. Zagrljaj

Dan 3

Ako nemaš brdo, dobar je i fudbalski teren, samo da nije beton. Današnji trening je bio vrlo specifičan. Dok sam se ja upinjala da poboljšam moju brzinu, pored mene na terenu je šetao čovek, bos. Protrčavala sam pored njega više puta dok mi nije palo na pamet da se i ja izujem i nastavim trening bosa. Trava je jos uvek bila pod rosom i jaka pod stopalima. Iskreno sam uživala u svakom koraku i zaista osetila povezanost. Kada me je video čovek se samo nasmejao i rekao: E to je sada prava stvar. I bila je. Tri dana treninga za redom, sutra odmor a petak brdski trening i šume Fruške gore.

Dan 21

U brojkama, 21 dan, 16 treninga, 180 pretrčanih km. U osećaju, smenjuju se periodi radosti, snage, vetra u ledja, kao i straha, gubitka samopouzdanja… Sve u svemu period intenzivnog učenja. Iskreno želim i vama da kroz aktivnost i kretanje bliže upoznate sebe i otkrijete gde su zaista vaše granice, kada se u nesto pustite, otvorenog srca.

Dan 37

Razlog zašto sam krenula u ovaj izazov od 60 dana treninga je izmedju ostalog i to da sam znala da cu u toku leta biti dosta sama jer su klinci na letovanju i letnjim kampovima. U toku školske godine inače imam jako malo slobodnog vremena i sve je podredjeno njihovim potrebama i aktivnostima. Medjutim, ono sta sam shvatila za ovih mesec dana je to da se oni ponose time sto ja trčim, kada se čujemo telefonom pitaju me da li sam išla na trening i kako napredujem. I to je ono što treba da me vodi i dalje. Identitet koji gradimo kroz naše aktivnosti, hobije i ponovo probudjene strasti, treba da nam bude od izuzetne važnosti. Ako nas nešto pokreće i čini da se osećamo živim i zadovoljnim je i za našu decu od neprocenjive vrednosti. Treba da vide roditelja koji se bori, koji traži načine i izlaz iz svake životne situacije, koji ima cilj i ne odustaje. Zato je i vecerašnji trening na Kalemegdanu bio borba i pored užasnog bola u mišićima koji sam osećala. Telo ipak poručuje da ograničenja postoje i da treba paziti i pored velike želje. Idemo dalje, polako.

Dan 50

Do trke na Šari je ostalo još 10 dana. Izazov koji sam pred sebe postavila je bio da pokušam da se spremim što bolje za jednu od najtežih planinskih trka. Za ova dva meseca prešla sam oko 450km i trenirala skoro svaki dan. Da li će to biti dovoljno, ne znam. U isto vreme se i radujem i strahujem. Ono sto me je posebno obradovalo je da su mi se javile četri prijateljice koje su počele da trče i sebi zadaju izazove 5k, 10k i to je divno. Kolege me na poslu pitaju kad je trka i pružaju veliku podršku. Porodica mi je veliki oslonac. Ćerka mi je rekla kada prodjem cilj da prvo nju pozovem da mi kaže bravo mama, znala sam da možeš. Da se razumemo, ja na Šaru ne idem kao trkač koji je pola svog života proveo u sportu. Ja idem kao četrdesetogodišnja keva, koja ima celodnevni posao ispred kompa, obaveze oko dece i kuće i ludo isplaniran raspored za treninge. Treninzi su odraz velike želje, volje i poruka deci da snove i ciljeve moraju imati i nikad ne odustajati od njihovog ostvarenja. Tako da idem u susret jednom od mojih snova i nadam se da cu biti na cilju pre nego što sat otkuca 7. sat. Zagrljaj.

Dan 61

5.20h, polako otvaram oči. Stakla na prozorima škole u Starom selu su smrznuta. Napolju je par stepeni iznad 0. Avgust je. Svi smo zajedno, nas tridesetak, spavamo u vrećama, kao sardine. Polako počinjemo da se izvlacimo iz naših “postelja” i počinjemo pripreme za trku. Doručak, poslednje pripreme opreme, zagrevanje… Startovali smo u 8h. Jak uspon vodio nas je u prvih 7km ka planinarskom domu pod Ljubotenom. Menjam tempo non stop, jer me je strah da ne potrosim snagu u prvom, najzahtevnijem delu trke. Nakon pl. doma nastavljano ka vrhu sa jos jačom visinskom razlikom. Iznenadjujuće odmorna stižem, pre limita za 2.25. Sledi skijanje po siparu i kamenju, spust pod nagibom od 40 stepeni prvi te vrste, koji sam iskusila. Smenjuju se kratki usponi i spustovi u centralnom delu staze i stižem na Priribeg najviši vrh, dva minuta pred istek limita. Nakon toga me je čekao spust od 15km nizbrdo koji me je dotukao. Ma koliko uspon bio naporan, spust je nešto što jos uvek nisam dobro savladala. Trčis nizbrdo i non stop kočiš, butine utrnule, grčevi u nogama. Tu sam na trenutke usporavala jer su mišići već bili jako umorni i bukvalno su otkazivali. Sve vreme si sam sa sobom, ponekad sa nekim uskladiš ritam, ali uglavnom sve to prolaziš rešavajući sopstvene zebnje, strahove, prevazilazeći ograničenja i osećajući veliku mentalnu podršku voljenih ljudi. Na poslednjoj kontrolnoj tački sam bila poslednja koja je prošla i prijateljica Nataša kad me je videla samo je viknula: Irena, uspela si! To još uvek nije bio kraj, čekalo me je još 8km do cilja, ali njene reči su mi naterale suze na oči. Nastavila sam dalje iako sam znala da ne mogu da stignem u limitu, ali nisam želela da odustanem ni od metra staze koju sam započela. I završila sam je, i sutra bih ponovo. Eto to je moje Šarplaninsko iskustvo i to je bio dan 61 mog izazova. I biće ih još, ne na ovaj način propraćeni ali budite sigurni da moje patike neće odmarati :-). Za mesec dana kanjon Tare 45km. Učinite za sebe nešto što će vas oživeti. Zagrljaj!

2018-08-25T21:01:43+00:00avgust 22, 2016|0 Comments

Leave A Comment

9 − four =