O meni2018-08-26T02:08:07+00:00

O meni

Sve dok se ne posvetimo, uvek postoji oklevanje, mogućnost povlačenja, i uvek neefikasnost. Naše zanemarivanje usmrćuje nebrojene ideje i sjajne planove. Istog trenutka kada se obavežemo, čitav Univerzum se obavezuje i pomaže nam. Sve nezamislive stvari izniču kako bi pomogle. U suprotnom, nikad se ne bi ni pojavile. Ceo tok dogadjaja potiče od odluke. U prilog odluci, nižu se dogadjaji i susreti i podrška za koju ne bismo poverivali da ćemo je zateći na putu. Šta god mislili ili verovali da možete da učinite, započnite. Zagrljaj.

Moj put, moje pisanje, moj život…

Moguće je da ne možete da se baš prepoznate u priči nekog ko planira da prelazi stotinu kilometara na svojim nogama u planini, s toga sam rešila da vam dočaram jednu drugu, prepoznatljiviju priču. Lična je, naravno, to od mene i očekujete.

Kao adolescent sam bila, blaga je reč, nemirna. Puna energije, ideja, kasnije student glume, aktivna na više polja istovremeno. Sama sam sebi bila naporna zbog te potrebe da non stop budem „u pogonu“. Nakon fakulteta sam se neko vreme bavila glumom i onda zaljubila. Zaljubila sa željom da budem žena i mama. Odluka da napustim glumu je došla nekako prirodno, bez puno žrtvi sa moje strane. Tako sam u tom trenutku razmišljala. Karijera u svakom slučaju nije krenula uzlaznom putanjom i ja sam lagano usmerila život u drugom pravcu. Usporila ga i umirila. I to je bila samo moja odluka.U roku od par godina bila sam mama, jedno, dvoje, troje dece, bila sam zaposlena u dobroj kompaniji, imponovalo mi je da kao supruga pružam podršku karijeri muža. Sa uživanjem sam provodila te godine u igri sa decom, te godine su u životu svake žene naporne i predivne, to će vam sve one reći. Međutim, te godine su kasnije rezultirale sa desetak kilograma više, nedovoljno aktivnim telom i u mom slučaju potpuno blokiranom kreativnom energijom. Ali, život se kotrljao i dalje. Odnosi u domu su bili nepromenljivo uspostavljeni. Mama se brine o kući i deci a tata o novcu. Poznato? Čak i kada mi je padalo na pamet da će me pedesete pitati šta se dođavola desilo, ja sam i dalje igrala uz tada već pokvarenu ploču. Neverovatni su ti dani kada, ne znaš zašto, stojiš čvrst ko stena iako si iznutra slomljen u najsitnije delove. I što više spavaš, više si umoran. Shvataš da ne postoji način na koji bi se uspešno odmorio. Nemaš ideju kako bi preusmerio život, niko ti ni ne daje vremena da razmisliš i preispitaš dotadašnje korake i samo se trudiš da preguraš dan. Pa još jedan. I još jedan. Sve ukazuje na to da bih po društvenim normama trebalo da budem zadovoljna, ali ja to nisam bila. Komunikacija sa mužem je zamirala, ja sam sve manje govorila o svojim snovima i sve se manje borila za njih, gubila ih negde u magli. Ljubav prema deci je više prerastala u brigu i ispunjavanje svih uputstava na kojima se baziraju priče uspešnog porodičnog života. A u stvari sve je izmicalo kontroli, iznutra. Trebalo je da budem zadovljna i zahvalna za sve što imam, ali nisam bila. Zato što sam negde na tom putu potpuno izgubila sebe. Imala osećaj da izdajem sebe.

Nakon svih tih mrmot dana desila se ne tako prijatna ali dugo čekana promena. Maligni melanom. Ni jednog trenutka se nisam pitala zašto, odakle, nisam ni pomislila da sažaljevam sebe. Međutim, ono šta me je prelomilo tog dana kada sam došla po histopatološke rezultate je bilo pitanje koje se kao planina sručilo na mene u čekaonici: Kako bi me moja deca zapamtila da me više ne bude. Šta je u mom životu autentično, gde je to ostalo zabeleženo koja je slika mame koju bi oni mogli da ponesu dalje sa sobom u život. Porazilo me je to da nisam znala odgovor. Nakon prvog savladanog straha od sopstvene konačnosti i šoka prihvatila sam to iskustvo kao poziv na promenu i počela sam tiho da se menjam. U prvom trenutku, čini mi se nesvesno i polako, da ne remetim dotadašnji ritam porodice. Počela sam više da čitam, čips uz film sam zamenila svežom šargarepom i cveklom, počela sam da posvećujem više pažnje sebi. Prelomni trenutak se desio kada sam popela prvi planinski vrh. Rtanj. Uz puno muke ali uporno, zadihana sam stajala pored kapelice na vrhu, gledala prizor ispred sebe zadivljena, i mislila zašto ja ovo nisam do sada uradila. Svesna da se zadišem pri „usponu“ na četvrti sprat, shvatila sam da će mi biti potrebna mnogo bolja kondicija ako želim da se sa vrhova planina divim prizorima. Donosim odluku: Počinjem da trčim! Prvi dan sam ponosno izašla ispred zgrade u naselju Belvil gde smo imali pravu trkačku stazu i istrčala…500metara. Da, 500 metara, koje sam osetila kao maraton.

Kući sam se vratila brže nego što sam izašla, potpuno deprimirana. Kako sam uopšte mogla da pomislim da će biti lako? Šta sam ja zamislila, da sa 37 godina i 10 kg viška lepršam na stazi? Međutim, po prvi put u životu ne dopuštam da me prvo, nimalo prijatno iskustvo odvrati od plana. Bio je oktobar, a plan je glasio: u aprilu trčim polumaraton. Svaki dan sam trčala za krug više, 250m po 250m. Sat je zvonio u 6h, padala je kiša, bilo je hladno cele zime, temperatura ispod nule i ja. Nepokolebljiva. Metamorfoza je krenula, nezaustavljivo, kao vulkanska erupcija. Svaki dan se nadovezivao na prethodni, osećala sam kontinuitet posle dugo vremena, umesto dotadašnje rastrzanosti. Pojavila se aktivnost koja je počela da daje smisao i povezuje sve ostale. Pojavila se probuđena životna energija za kojom sam tako čeznula. Međutim, taj proces je imao i svoje žrtve, moj suprug koji se iskreno uplašio te moje energije, zbog koje se prvenstveno i zaljubio u mene, nije bio podrška na mom putu. Osećao je kao da on sad gubi kontrolu nad ženom koja je bila prethodnih 15 godina kompletno posvećena porodici, pa i po cenu velikog nezadovoljstva. Problemi u komunikaciji su se sve više produbljivali ali ja sam sa druge strane bivala sve osnaženija, ne na razvod, već na beskompromisnu borbu za svoje pravo da vodim život posvećen fizičkom i mentalnom napretku. Ali, razvod se ipak desio.

Počela sam da vodim decu na izlete u planinu, krenuli su da izlaze sa mnom na trčanje, život je bio pokretut svim snagama. Vreme za treninge nisam imala, pored obaveza oko dece, full time posla i kućnih obaveza. Stvarala sam ga i borila se za to. U procepima između dečijih treninga, časova engleskog, ustajala sam pola sata ranije, prestala da gledam tv, trudila se da nemam praznog hoda i počela da živim veoma disciplinovan život. Sve to u kasnim tridesetim. Život je postao maraton uz svu bol koju je nosio osećajem da je jedna porodica rasturena i uz osećaj velikog životnog poraza. U tom periodu sam se trudila da se suočim sa svakim strahom koji sam uspevala da osvestim i prepoznam. Ništa više nisam želela da ignorišem. O svemu sam želela da razgovaram, htela sam da objasnim sebi svaku situaciju koja me je dovela do te tačke u životu. Grebanje po sopstvenoj suštini je postao sastavni deo svakog treninga. Ni od čega više nisam želela da odustajem. Reči ne mogu i mrzi me su davno bile zaboravljene u mom rečniku. Zamenili su ih entuzijazam i zahvalnost za osećaj ličnog napretka. Uz trčanje su krenule i reči, prvo iznutra, bojažljivo kao unutrašnji razgovor a kada su bile spremne da artikulisano izađu iz mene, kreću i prve crtice trkačkog života. To je bilo moje vreme za introspekciju. Moj obnovljeni, ojačani i ohrabreni život. Kilometri se sada nižu, kao i reči kojima se trudim da opišem osećaje koji se u toku trčanja javljaju.

Duboke, lične razloge I potrebu za unutrašnjim razgovorima imamo svi. Aktivnost kao što je trčanje nam u tome pomaže. Ono šta želim ovom prilikom da izbegnem je da namećem svoje mišljenje kao jedino. Kroz tekstove se trudim da ličnim primerom I iskustvom, prenesem priču. Da li će se neko tu prepoznati I pokušati, to je na svakom od nas. Mislim da je dragoceno deliti iskustva jer su I meni bili značajni tekstovi drugih posvećenih duša dok sam utabavala svoj put. Put je uvek samo naš. Na putu se susrećemo I preplićemo sa drugima, budemo inspirisani nečijim pogledom na svet I životnom pričom. Ali stazu prelazimo uglavnom sami. Susretanje sa nerazjašnjenim pitanjima, sa patnjom I bolom koje promene donose je neizbežan u jednom trenutku života. Sa druge strane, možemo očekivati i veliku energiju koja dolazi sa hrabrom odlukom da se sa promenama suočimo I da ih prigrlimo.

Nakon perioda velikog napretka, osvajanja ciljnih linija I sve dužih I dužih distanca, privikla sam pažnju žena iz mog šireg okruženja, koje su se osećale izgubljeno u sopstvenim životima, obavezama I očekivanjima. Pitale su za savete, motivaciju, kao se dolazi do odluke da započneš promenu u životu. Dolazim na ideju da napravim zajednicu RunArt koja će pružiti podršku ženama u srednjim godinama da se ponovo fizički aktiviraju, o tim promenama kroz koje prolaze pišu I na taj način prođu kroz proces samo pomoći, dragocen kako za njih, tako I za njihovu decu I emotivne partnere.

Kroz proces rada sa njima, uvedela sam da je većini žena potreban stalni podstrek, podrška I motivacija da bi istrajale u svojoj odluci. Same bi vrlo brzo odustajale. Neke od njih su posle nekoliko godina dopustile sebi da zaplaču, da dozvole sebi da se kroz proces osnaživanja osete slabo I ranjivo. Da priznaju sebi neke istine sa kojima nisu želele da se suoče. Iz toga se rodilo moje razmišljanje, kako se osećaju žene koje su bez podrške, emotivno I fizički ruinirane, žene u sigurnim kućama. Uporedo krećem da razvijam koncept rada po kome bih započela rad I sa ovim ženama, razloge, osvetljavanje suštine problema, šta bih tim radom želela da postignem I koji bi bili mogući I očekivani rezultati. Povezujem se sa kooordinatorina SK I pokreće se proces treninga koji traju u ovom trenutku skoro dva meseca. Zene koje su uglavnom provodile dane uspavane, pod antidepresivima, u četiri zida, sada već trče do 2km bez stajanja, pojavio se osmeh, sjaj u očima, osećaju se bolje I u januaru I februaru napolju važbaju, zato što je sve što im je bilo potrebno da ih neko izvede na vazduh, da osete slobodu na otvorenom prostoru I da aktiviraju svoje telo. Za početak…

U međuvremenu ja dajem otkaz u firmi u kojoj sam radila, jer nikako nisam mogla da uskladim sve obaveze, a moj san je postao toliko jak da sam sa njim išla na počinak I budila se ujutru. Time sebe stavljam u neizvesnu ali I neverovatno plodotvornu situaciju rasta I ostvarivanja svojih potencijala I snova koje sam toliko dugo čuvala. Život izvan ikakve zone komfora, I u finansijskom I u komunikacionom smislu. Građenje odnosa sa novim osobama, kojima je život daleko od stabilnog. Razvijanje saosećanja, razumevanje prepreka koje treba da pređem. Pojavljuju se novi ljudi I iskustva, jedan događaj se nadovezuje na drugi. Završavam edukaciju za pisanje projekata, očekuje me osnivanje udruženja koje bi se bavilo osetljivim grupama žena, dece iz prihvatilišta I slabovidih I slepih kroz trčanje I sport. Osnaživanje na fizičkom, emotivnom I mentalnom nivou. Uz sve spremam svoje ultramaratone za ovu godinu, najduži će se održati u junu na Staroj planini 108km sa 6000 metara uspona za 24 sata. To je veza sa mojim pripremama za trke, to je ustvari priprema za život, jak I stabilan, izazovan I iskren. Put je dug ali vodi životu kakav želim da živim, tako da korak po korak. Nema rezultata za kratko vreme, potrebno je puno strpljenja I istrajnosti. Ono sa čime nikad ne koketiram je ranjivost, iskrenost I autentičnost, pokaži mi ko si, ne da bi bio povređen već da bi bio svestan šta te do povređenosti može dovesti. Trudim se da budem osoba koja radi kao što govori, ne boji se da govori o greškama, uči da sluša I čuje sagovornika I hrabro korača uz svest da ne postoji situacija koja nema izlaz. Zagrljaj.