RUNART2018-08-26T02:44:32+00:00

RUNART

RunArt je Run&Write Community

Podrška mamama u njihovom osnaživanju kroz aktivno provedeno vreme u fizičkoj aktivnosti i pisanju o tim promenama koje nastupaju pri ponovnom buđenju tela u kasnijim godinama.

Koncept koji osnažuje kako fizički, tako i mentalno i emotivno. Trčanje kao fizička, ali i kao introspektivna aktivnost.

Šta je to u senci kilometara koje neko trči? Šta ga podstiče da istraje i ostane motivisan kroz sve segmente života. Kretanje kao stil života, spoznaja da treba da smo u pokretu da bismo bolje razmišljali.

Zašto RunArt?

RunArt je zajednica u kojoj žene pružaju podršku i ohrabrenje jedna drugoj. Nakon perioda dužeg fizičkog neangažovanja koji povlači za sobom i mentalno nezadovoljstvo, kao i emotivnu zatvorenost i izolaciju, naša kreativna energija je blokirana. Kada dođemo u društvo žena sličnih godina i mentalnog stanja, uviđamo da je svakodnevna borba prvenstveno sa nama samima i sopstvenim slabostima, obavezna. Sa aktiviranjem našeg fizičkog tela postajemo mentalno budnije. Počinjemo da osveščujemo kočnice koje pritiskamo svakog trenutka kada pomislimo da možemo bolje i hrabrije kroz život. Shvatamo da je proces prolaska kroz tu vrstu promene dug i da treba puno strpljenja. Počinjemo polako da se učimo strpljenju i istrajnosti. Priželjkujemo uvide u to na kojoj se tački u životu nalazimo, iskreno sagledavanje i određivanje cilja do koga želimo da stignemo. Instant rešenja ne postoje. Promene bole ali su i neminovne. Bol je neminovan a osećaj patnje dok kroz promene prolazimo je na nama. Međutim, naši treninzi prolaze u postavljanju realnih granica do kojih idemo i pomalo ih gurkamo napred, uz puno smeha, prepoznavanja i popuštanja grčeva. Otvoreno dočekujemo sve nove devojke i žene i međusobno pomažemo da zajedno istrajemo u odluci, koja nije laka ali je vredna. Trčimo pored reke, u šumi, bosonoge na stazi, osluškujemo srce i usklađujemo ritam sa telom. Za početak. A gde su granice, to nijedna od nas u ovom trenutku ne zna. Upisujemo ih i prelazimo, upisujući nove. Pridruži nam se, ne da pokušaš već da zaista i uspeš. Požuri polako. Zagrljaj.

Šta o RunArt-u govore polaznice?

Natalija, 40 godina, mama dva tinejdžera:

Prvo što sam trčanjem otkrila je da mogu nešto u šta sam bila ubeđena da je nemoguće, istrčavši svoja prva 4km u cugu, a kroz RunArt radionicu sam shvatila da nisam bila jedina u toj zabludi, kao i još neke stvari. Da moji problemi nisu najveći i da je kretanje, neophodno da bi se isti rešavali. Da mi usredsređenost na disanje povećava koncentraciju i tako me jače povezuje sa samom sobom. Naučila sam konačno sa svojih 40 šta je kilometar.

Slobodanka, mama devojčice i dečaka od 10 godina:

Ona inspiriše. Ona aktivira. Ona svojim primerom i porukama motiviše da se okreneš sebi i zapitaš šta stvarno želiš, šta da uradiš za sebe da ti bude dobro u sopstvenoj koi, a samim tim i onima oko tebe. Pisanje to otkriva, a pokret menja.

Irena je uspela da pisanjem i trcanjem probudi devojčicu u sebi i poveže se sa njom i tako bude zadovoljna, oslobodjena, otvorena. Sloboda koju osetis ponavljanjem ritmičnih pokreta tela dok trčis, uspostavljaš balans disanjem, zapažaš svet oko sebe i misli počinju da se slažu, sve postaje jasnije.

Tokom radionica shvatiš da postoje žene slične tebi, otvoriš se, proces počinje. Jedna drugoj žene pružaju podršku jer razumeju. Istrčani prvi kilometri bude snagu u nama da budemo bolja verzija sebe. Da se krećemo, menjamo na bolje. Reči zapisane na papiru podstiču da istražuješ suštinu svog bića. Nema odustajanja, nema izgovora. Kreći se, trči, daj sebi šansu.

Marija, 39 godina, mama dva divna dečaka:

Želela sam promenu. Jako sam se loše osećala u svojoj koži. Nezadovoljno, isfrustrirano, nesigurno.
Slučajno sam videla post na fb od moje bivše koleginice i prijateljice Irene. Oduševila me je njena priča. Bez razmišljanja sam se priključila.

Na radionici sam upoznala divne žene. Mame. Sjajne i divne osobe pune ljubavi.
Svaka sa svojim tegom. Učile smo da se oslobadjamo tegova zajedno. Pričale o preprekama na koje smo nailazile. Zajedno se smejale i znojile. Podržavale jednu drugu kada bi posustajale.

Uz trčanje i pisanje sam počela ponovo da volim sebe. Svoje nesavršeno telo posle dva porodjaja(i skupljam hrabrost za treće). Svoje lose trenutke i teške dane.Sada se ponovo smejem i svaki dan se radujem malim stvarima. Bolja sam sebi. Bolja sam majka. Žena.Trčanje je način života. Zdrav način oslobadjanja misli. Emocija. Volim da trčim.
Hvala ti Irena na inspiraciji.

Milica, 36 godina, mama troje dece:

Ova radionica mi je promenila pogled na svet. Po iskrenom motivacionom govoru koji sam čula od Irene, shvatila sam da treba da trčim i da moram da počnem što pre. Irenu znam dugo i znam šta je prošla do te priče na radionici, zadivila me njena transformacija. Od tada trčim za svoje zdravlje. Prvi kilometar je bio težak,više sam pešačila. Ali taj osećaj slobode i namera da pobediš svoju nemoć su mi stavljali osmeh na lice. Od novembra do sad, uspevam da trčim ta tri kilometra i to traje samo 15.min. Znam da mogu i pet sa devojkama u grupi, lepše je zajedno. Trudim se da postane moja potreba, eliksir mladosti, korak u neki jači svet. Ovim želim da pokažem pre svega sebi, da mogu sve samo ako to želim. Veliki izazov za mamu sa troje dece, nikad ne prestaje!

Pismo tebi

Obraćam ti se kao žena, majka, ultramaratonac i neko ko se u kasnijim godinama života osmelio da sanja i ostvaruje snove.

Kada sam pre četiri godine prvi put potrčala u svojoj 37 godini, nisam ni pomišljala da ću od tog prvog pretrčanog kilometra stići do polumaratona, maratona i ultramaratona.

Kilometri su krenuli prvo boljažljivo i oprezno s obzirom da sam u proces priprema za polumaraton ušla potpuno sama. Polako, iz dana u dan, noge ali i srce i um, bili su jači. Uz trkačicu koja je bivala bolja, napredovala je i žena u meni, žena ohrabrena upornošću, strpljenjem i energijom koja je naučila da se obnavlja, što sam je više trošila. Uz kilometre, počela sam i da pišem, upravo o promenama koje su se u meni dešavale u toku životnog procesa koji je u tom trenutku tekao. Teški, ali i dragoceni momenti na trkačkoj stazi, učinili su da se moj život iz korena promeni. Period od četiri godine je bio period učenja, napretka i približavanja prvenstveno sebi. Sve što sam uspela u ovom periodu da postignem, postigla sam nepokolebiljivom verom u probuđeni potencijal i u to da su granice daleko izvan onih koje sam sebi celog života ucrtavala. Sada su te granice desetinama i stotinama kilometara daleko od one žene a bliže ovoj, današnjoj.

To želim da podelim sa vama. Radost ubrzanog kretanja i osećaj da je srce tu da bismo ga trošili i osluškivali. Osećaj da naše granice možemo pomerati daleko, ka nebu. Pored ovog poetičnog pogleda, kroz koji volim da promatram i život i trčanje, od praktičnih koraka kroz treninge ćemo učiti:

  • Tehniku trčanja

  • Položaj tela

  • Tehnike disanja

  • Snagu i izdržljivost tela

  • Fleksibilnost i razgibanost tela

  • Pravilnu ishranu i hidrataciju

  • Poboljšanje kvaliteta sna

Pokušaćemo zajedno, polako. Pokušaćemo da razbudimo uspavano telo, da počnemo da ga slušamo, da pratimo znake koje nam šalje. Važno je, da bismo imale samopouzdanja, da bismo bile čvršće a samim tim i dozvolile sebi nežnost i ranjivost. Pokušaćemo da osetimo svet u nama i oko nas kroz nove osećaje.

Raduje me ukoliko odlučiš da ubrzaš korak sa mnom. Velike prijatelje, ljubav i podršku sam stekla upravo na trkačkoj stazi. U pitanju je duh, duh jakog individualca, koji doživljava drugog trkača kao saborca a ne kao konkurenciju.

Vidimo se na stazi.

Srdačan pozdrav i sportski zagrljaj,
Irena Pavlović