U senci kilometara

Nisam trčala 14 dana. To mi se nije desilo u poslednjih godinu i po. Što zbog prehlade, što zbog raznih izgovora koje sam sebi predstavljala kao valjane razloge, jednostavno nisam trčala. I danas sam osetila da mi užasno nedostaje.
Obnovila sam svoj život kroz trčanje, pronašla slobodu, osmeh, način da kroz lepotu kretanja izrazim sebe, prepoznam i osvestim strahove, osvojim deo svoje nezavisnosti. Trčanje nije lek za životne probleme, ali meni je pomoglo. Velike promene retko dolaze sa velikim odlukama. Trčanje uopšte nisu kilometri, oni su samo merna jedinica, to je odluka da svakodnevno po malo menjaš sebe kroz kretanje. To je odluka da dođeš do najbolje verzije sebe i pokloniš je svetu. To je odluka da sutra izađeš iz autobusa i prošetaš do posla ili kuće. Odluka da ne pratiš tuđe uspehe preko TV ekrana, već da počneš da postižeš svoje koliko god maleni bili. Navika da nam telo bude u pokretu je najvažnija navika koju možemo da steknemo. Aktivno telo će probuditi duh, razigranost, radoznalost i želju za avanturom. Hodaj! Pada kiša, otvori kišobran. Hladno je, šal, kapa, toplija jakna i kreni. To je način života, to nije rekreacija. Zato kada govorim o trčanju, ne govorim u brojkama. Govorim o stazi i putu koji se nikad ne završava i što je neutabaniji to bolje, jer po neutabanom putu ostavljaš svoj trag. Hodaj…Trči…

2018-08-25T22:44:45+00:00avgust 5, 2016|0 Comments

Leave A Comment

2 + nineteen =